Uticaj vremena ispred
ekrana na dečiji mozak je složeniji nego što izgleda
BBC News na srpskom
04.08.2025. 15:55
Ilustracija sata i deteta kako sedi i koristi digitalni
uređaj
BBC
Pre neki dan, dok sam obavljala kućne poslove, dala sam
najmlađem detetu očev Ajped da se zabavi.
Međutim, posle izvesnog vremena sam osetila nelagodu, jer
nisam ispratila koliko je vremena proveo ispred ekranom, niti kakav sadžaj je
gledao. Zato sam mu rekla da je vreme da odloži uređaj.
Pobesneo je.
Vikao je, ritao se, grčevito je držao Ajped, i pokušavao da
me odgurne snagom besnog deteta mlađeg od pet godina.
Priznajem da to nije bio moj najsjajniji trenutak kao
roditelja, a njegova burna reakcija me zaista uznemirila.
Moja starija deca se već snalaze u svetu društvenih mreža,
virtuelne realnosti i onlajn igrica, što me takođe ponekad brine.
Čujem kako se međusobno zadirkuju da je vreme da se „dodirne
trava“, što u njihovom žargonu znači ostavii digitalni svet i izaći napolje.
Pokojni Stiv Džobs, koji je bio izvršni direktor kompanije
Epla kada je predstavljen Ajped, bio je poznat po tome što njegovoj deci nije
dozvoljavao da ga koriste.
Bil Gejts je takođe izjavio da je njegovoj deci ograničio
pristup tehnologiji.
Može li četbot zaista da bude drug vašem detetu
‘Nekad je teško prepoznati ko je napisao sastav, učenik ili
veštačka inteligencija’
Trideset pojmova ključnih za razumevanje veštačke
inteligencije
Steve Jobs with an iPad in hand
Justin Sullivan/Getty Images
Pokojni Stiv Džobs bio je poznat po tome što njegovoj deci
dok su bila mala nije dozvoljavao da koriste Ajped (Izvor: Justin Sullivan
Vreme provedeno ispred ekrana postalo je sinonim za loše
stvari, i smatra se uzrokom porasta depresije mladih, problema u ponašanju i nedostatka
sna.
Poznata naučnica u oblasti neurologije, baronesa Suzan
Grinfild, čak tvrdi da internet i video-igrice mogu da imaju štetne posledice
po mozak adolescenata.
Još 2013. godine uporedila je negativne uticaje prekomernog
vremena ispred ekrana sa ranim danima klimatskih promena, značajnom promenom
koju ljudi tada nisu shvatili ozbiljno.
Danas je mnogi shvataju ozbiljno.
Međutim, upozorenja o mračnoj strani digitalnog sveta možda
ne otkrivaju celokupnu sliku.
Autorski tekst u britanskom medicinskom časopisu British
Medical Journal navodi da tvrdnje baronese Grinfild o uticaju ekrana na mozak
„nisu utemeljene na pravednoj naučnoj proceni dokaza… i da dovode u zabludu i
roditelje i druge ljude“.
A druga grupa britanskih naučnika tvrdi da nedostaju
konkretni naučni dokazi o negativnom uticaju ekrana.
Dakle, da li grešimo što brinemo i ograničavamo našoj deci
pristup tabletima i pametnim telefonima?
Da li je zaista toliko loše kao što izgleda?
Profesor psihologije Pit Ečels je jedan od naučnika koji
tvrde da nedostaju dokazi o štetnosti ekrana.
Analizirao je stotine studija o vremenu provedenom ispred
ekrana i mentalnom zdravlju, zajedno sa velikim brojem podataka o mladima i
njihovima navikama o uptrebi ekrana.
U knjizi Unlocked: The Real Science of Screen Time
(Otključano: Prava nauka o vremenu ispred ekrana), tvrdi da je nauka na osnovu
koje su izvedeni zaključci koji su privukli pažnju ljudi mešavina raznih stvari
i, u mnogim slučajevima, pogrešna.
„Konkretni naučni dokazi koji bi potkrepili priče o užasnim
posledicama vremena provedenog ispred ekrana jednostavno ne postoje“, piše on.
Dete gleda crtani film na tabletu
Arthur Debat/ Getty Images
„Konkretni naučni dokazi koji bi potkrepili priče o užasnim
posledicama vremena provedenog ispred ekrana jednostavno ne postoje“, kaže
naučnik
Slično je pokazalo i istraživanje Američkog psihološkog
udruženja iz 2021. godine.
Četrnaest autora sa različitih univerziteta širom sveta
analiziralo je 33 studije objavljene između 2015. i 2019. godine.
Utvrođeno je da upotreba ekrana, među kojima su pametni
telefoni, društvene mreže i video-igrice, ima „mali uticaj na probleme
mentalnog zdravlja“.
I dok neke studije ukazuju da plava svetlost, poput one koju
emituju ekrani, otežava uspavljivanje jer suzbija hormon melatonin, pregled 11
studija iz celog sveta urađen 2024. godine nije pronašao sveobuhvatne dokaze da
svetlost ekrana u poslednjem satu pre spavanja otežava uspavljivanje.
Problemi u naučnim istraživanjima
Jedan od ključnih problema je taj što se većina podataka o
vremena provedenom ispred ekrana zasniva na samoprocen tog vremena, ukazuje
profesor Ečels.
Drugim rečima, istraživači jednostavno pitaju mlade koliko
misle da provode vremena ispred ekrana i šta se sećaju da su se tada osećali.
On takođe ističe da postoji milion načina za tumačenje ovih
ogromnih količina podataka.
„Moramo da budemo oprezni kada posmatramo uzročnu vezu“,
kaže on.
Kao primer navodi statistički značajan porast prodaje
sladoleda i simptoma raka kože tokom leta.
Oba trenda su povezana sa toplijim vremenom, ali nisu
uzročno povezana, jer sladoled ne izaziva rak kože.
Devojčica se igra u parku
Universal Archive/Universal Images Group via Getty Images
Zvanične preporuke o ograničenju vremene ispred ekrana za
decu trenutno su neusklađene
On se priseća i istraživačkog projekta koji je nadahnuo
lekar opšte prakse.
Taj lekar je primetio dve stvari: prvo, imao je sve više
razgovora sa mladima o depresiji i anksioznosti, i drugo, video je da su mnogi
mladi ljudi u čekaonicama koristili telefone.
„Zato smo odlučili da sarađujemo sa tim lekarom.
„Rekli smo: Hajde da to ispitamo, možemo da koristimo
podatke da pokušamo da razumemo tu vezu“, objašnjava Ečels.
Iako su upotreba telefona i simptomi mentalnih problema bili
povezani, postojao je važan dodatni činilac: koliko su vremena oni koji su bili
depresivni ili anksiozni provodili sami.
Na kraju, studija je otkrila da je usamljenost, a ne samo
vreme provedeno ispred ekrana, bila uzrok njihovih problema sa mentalnim
zdravljem.
Opsesivno praćenje loših vesti i vreme provedeno ispred
ekrana
Takođe nedostaju informacije o samoj prirodi vremena
provedenog ispred ekrana.
Sam pojam „vreme provedeno ispred ekrana“ je previše
neodređen, tvrdi profesor Ečels.
Da li je to bilo vreme uz sadržaje koji podižu raspoloženje?
Da li je bilo korisno? Informativno?
Ili je bio damskroling (doomscrolling), opsesivno
pregledavanje loših vesti i sadržaja?
Da li je mladi čovek to vreme proveo sam, ili je razgovarao
sa prijateljima na internetu?
Svaki od ovih činilaca stvara drugačije iskustvo.
Bil Gejts
John Nacion/Getty Images
Bil Gejts je ranije izjavio da je njegovoj deci ograničio
pristup tehnologiji
Studija američkih i britanskih istraživača analizirala je
11.500 snimaka mozga dece uzrasta od devet do 12 godina, zajedno sa procenama
njihovog zdravstvenog stanja i vremenu provedenom ispred ekrana koje su sami
prijavili.
Iako su obrasci upotrebe ekrana bili povezani sa promenama u
načinu povezivanja moždanih regija, studija nije pronašla dokaze da je vreme
provedeno ispred ekrana povezano sa lošim mentalnim zdravljem ili kognitivnim
problemima, čak ni među onima koji su ispred ekrana provodili nekoliko sati
dnevno.
Studiju, koja je sprovedena od 2016. do 2018. godine,
nadgledao je profesor Endrju Pšibilski sa Univerziteta u Oksfordu, koji
proučava uticaj video-igrica i društvenih mreža na mentalno zdravlje.
Njegove recenzirane studije pokazuju da i video-igre i
društvene mreže mogu da poboljšaju blagostanje, a ne da ga narušavaju.
„Ako mislite da ekrani zaista negativno menjaju mozak, to bi
se jasno videlo u velikim skupovima podataka poput tog“, kaže profesor Ečels.
„Ali takvog signala nema… tako da ideja da ekrani stalno
menjaju mozak i trajno mu štete ne deluje kao tačna“.
Dečak gleda u telefon
Matt Cardy/Getty Images
„Da je naš kognitivni sistem tako osetljiv na promene u
okruženju, ne bismo bili ovde“, tvrdi stručnjak
Sličan stav ima i profesor Kris Čembers, šef odseka za
stimulaciju mozga na Univerzitetu u Kardifu, u Velsu, koji je citiran u knjizi
profesora Ečelsa.
„Bilo bi očigledno da je došlo do pada [kognitivnih
sposobnosti].
„Bilo bi lako pogledati poslednjih, recimo, 15 godina
istraživanja…
„Da je naš kognitivni sistem toliko osetljiv na promene u
okruženju, ne bismo bili ovde.
„Odavno bismo bili odabrani za izumiranje“.
„Užasna formula za mentalno zdravlje“
Ni profesor Pšibilski ni profesor Ečels ne osporavaju
ozbiljnu pretnju određenih štetnih uticaja interneta, kao što su vrbovanje
maloletnika ili izloženosti eksplicitnom i nasilnom sadržaju.
Ali obojica smatraju da trenutna rasprava o vremenu koje se
provodi ispred ekrana nosi rizik da se to još više radi u tajnosti.
Profesor Pšibilski je zabrinut zbog argumenata koji se
koriste za ograničavanje upotrebe uređaja, pa čak i njihove zabrane.
Smatra da što se vreme ispred ekrana strože kontroliše, veća
je verovatnoća da postane „zabranjeno voće“ za decu.
Sa ovim mišljenjem mnogi nisu saglasni.
Britanska organizacija Smartphone Free Childhood (Detinjstvo
bez pametnih telefona) kaže da je već 150.000 ljudi potpisalo njihovu
inicijativu za zabranu pametnih telefona deci mlađoj od 14 godina i odlaganje
pristupa društvenim mrežama do 16. godine.
Džin Tvenž, profesorka psihologije na Državnom univerzitetu
u San Dijegu u Sjedinjenim Državama (SAD), kaže da nije imala nameru da dokaže
da su društvene mreže i pametni telefoni „strašni“ kada je počela da istražuje
porast depresije među američkim tinejdžerima.
Ali je otkrila da su oni jedini zajednički imenilac.
Danas veruje da decu treba odvojiti od ekrana i poziva
roditelje da što duže odlažu pristup pametnim telefonima njihovoj deci.
„Mozak deteta je razvijeniji i zreliji u 16. godini“, tvrdi
ona.
„A društveno okruženje u školi i grupama prijatelja je mnogo
stabilnije u 16. nego u 12. godini“.
Dečak gleda u telefon previše blizu
Matt Cardy/Getty Images)
Da li bi ograničavanje ili čak zabrana uređaja za određene
starisne grupe mogla da ih učini „zabranjenim voćem“
Iako je saglasna da su mnogi podaci o upotrebi ekrana među
mladima zasnovani na vremenu koji su sami prijavili, Tvenž vrdi da to ne
umanjuje istinitost dokaza.
Danska studija objavljena 2024. godine obuhvatila je 181
dete iz 89 porodica.
Tokom dve nedelje, polovina dece je imala ograničenje od
najviše tri sata ispred ekrana nedeljno, i morali su da predaju njihove pametne
telefone i tablete.
Zaključeno je da smanjena upotreba digitalnih uređaja
pozitivno utiče na psihološke simptome kod dece i adolescenata, kao i da
podstiče društveno ponašanje.
Međutim, autori studije su naglasili da su potrebna dodatna
istraživanja.
A britanska studija, u kojoj su učesnici vodili dnevnik o
vremenu ispred ekrana, pokazala je da je veća upotreba društvenih mreža
povezana sa većim osećajem depresije kod devojčica.
„Uzmite tu formulu: Više vremena provedenog na mreži, obično
sami sa ekranom, manje sna; manje vremena provedenog sa prijateljima uživo.
„To je užasna formula za mentalno zdravlje“, kaže profesorka
Tvenž.
„Ne znam zašto je to uopšte sporno“.
‘Mišljenje roditelja’
Profesor Ečels i ja razgovaramo putem video-četa.
Jedno od njegove dece i pas povremeno ulaze i izlaze iz
kadra.
Pitam ga da li ekrani zaista menjaju dečji mozak, a on se
smeje i objašnjava da sve menja mozak i da tako ljudi uče.
Ipak, saoseća sa roditeljima koji su zabrinuti zbog mogućih
štetnih posledica.
Roditeljima svakako nije od pomoći to što nema jasnih
smernica i što su rasprave o ovoj temi pune predrasuda i ličnih sudova.
Zastava univerziteta Mičigen
Emily Elconin/Bloomberg via Getty Images
Dženi Radeski, pedijatrka sa Univerziteta u Mičigenu u
SAD-u, smatra da se rasprave o roditeljstvu i upotrebi ekrana sve više
pretvaraju u kritiku i subjektivno mišljenje
Dženi Radeski, pedijatarka sa Univerziteta Mičigena u SAD-u
je sve sažela u govoru na skupu dobrotvorne fondacije Dana.
„Kod roditelja su sve prisutnije kritika i subjektivno
mišljenje“, rekla je ona.
„Izgleda da mnogo toga o čemu ljudi pričaju više izaziva
osečaj krivice kod roditelja nego što objašnjava ono što istraživanja mogu da
nam kažu“, dodaje ona.
„A to je pravi problem“.
Iako me je u trenutku uznemirila burna reakcija mog
najmlađeg deteta zbog Ajpeda, kasnije sam shvatila da je slično reagovao i u
situacijama koje nisu povezane sa ekranima, kao na primer kad je igrao žmurke
sa braćom i nije želeo da ide na spavanje.
Tema vremena koje deca provode ispred ekrana se često
pominje u razgovorima sa drugim roditeljima.
Neki od nas su stroži, neki blaži po tom pitanju.
Zvanične preporuke su trenutno nedosledne.
Ni Američka akademija za pedijatriju niti Kraljevski koledž
za pedijatriju i zdravlje dece u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK) ne preporučuju
konkretna vremenska ograničenja za decu u pogledu upotrebe ekrana.
Znak Svetske zdravstvene organizacije
FABRICE COFFRINI/AFP via Getty Images
SZO savetuje da deca mlađa od godinu dana uopšte ne treba da
provode vreme ispred ekrana, a da deca mlađa od četiri godine provode najviše
sat vremena dnevno
S druge strane, Svetska zdravstvena organizacija (SZO)
savetuje da deca mlađa od godinu dana uošte ne provode vreme ispred ekrana, i
ne više od sat vremena dnevno za decu mlađu od četiri godine (mada, kada se
pažljivo pročita dokument, vidi se da je primarni cilj da se podstakne fizička
aktivnost).
Veći problem je što nema dovoljno naučnih dokaza da bi mogla
da se sačini konačna preporuka, zbog čega je naučna zajednica podeljena uprkos
snažnom društvenom pritisku da se deci ograniči pristup tehnologiji.
A bez utvrđenih smernica, da li stvaramo nejednake uslove za
decu – onu koja su već dobro ovladala tehnologijom do odrasle dobi, i onu koja
nisu i samim tim su ranjivija?
U svakom slučaju, ulog je veliki.
Ako ekrani zaista štete deci, mogle bi da prođu godine pre
nego što nauka to i dokaže.
A ako se na kraju zaključi da nisu štetni, znači da smo
potrošili vreme, energiju, i novac i pokušavali da decu udaljimo od nečega što
može da bude izuzetno korisno.
U međuvremenu, tehnologija se neprestano razvija.
Ekrani evoluiraju u nosive uređaje poput pametnih naočara,
na društvenim mrežama se stvaraju manje zajednice korisnika koji dele slična
interesovanja i ostvaruju dublje veze, i ljudi koriste četbotove veštačke
inteligencije za rešavanje domaćih zadataka pa čak i za terapiju.
Tehnologija je već toliko prisutna u našim životima, bez
obzira na to da li deci dozvoljavamo ili ne da joj pristupe.
***
Komentar
***
Svet je od 19 veka u rukama profesionalnih političara i specijalista (poput ovih profesora u tekstu). Ta je nova politička moda nastala u savezu velikih sila (SAD, Rusija, Kina) i tradicionalista (Indija, arapski svet i tsl.) tj. u savezu despotija: klasičnih i kapitala – koje su Zemlji nametnuli da umesto - integralnog znanja - svet usmeravaju specijalistička (parcijalna) znanja. Posledica? Naš instikt održanja - kao da je žrtva droge (neodgovorno brbljanje preko "ekrana"); ni u jednoj državi na Zemlji – ovo drogiranje se ne smatra porokom(!) Zvučna kakofonija (brbljanja, muzike, igrice, sporta i &) pretvorila je Homo sapijens u "slušaoca" a onaj ko sluša ne misli(!) "Zvučne bombe" - zvuk visoke frekfencije - koje odašilju zabavljači, sportisti, sveštenici, političari, ideolozi: nacija, tržišta, medija - izazivaju kod svih pa i omladine traumatske promene od - patološkog afekta (jake emocijalne reakcije koja je praćena aktom agresije) do stvaranja – malogađanskog (parazitskog) karaktera - koji je mešavina samoživosti, samoljublja, apsolutne neodgovornosti – koji sve prosuđuje i vrednuje sa gledišta "ja". Drogiranje je toliko uspešno da je ovladalo našom - kognicijom (unutrašnjost), kulturom (spoljašnjost) - toliko smo otupeli da je prestao da funcioniše naš instikt održanja. A o tome najasnije svedoči apsolutna nezainteresovanost 8 milijardi ljudi pred Armagedonom nuklearnog rata.
Zoran Stokić
6.08.2025.
