Teodorović: „Monti Pajton“ u Beogradu, uz opskurnu grupu Nestorovićevih „zmajeva“, opozicija da pokaže zube
VESTI Autor: D. P. 21. feb 202409:31 Izvor: N1 Beograd
Akademik Dušan Teodorović izjavio je, povodom dešavanja oko konstituisanja Skupštine Beograda, da je ovo ovo možda poslednja šansa da opozicija pokaže zube i da "nema pregovora sa lopovima". "Opozicija mora da zahteva poništavanje izbora, pa onda da budu raspisani novi. Drugo, mora da se krivično odgovara", rekao je Teodorović u Novom danu N1.
„Moj opšti utisak je da je ovo ‘Monti Pajton’, jedna cirkuska predstava“, rekao je akademik i dodao da je zaprepašćen i da je velika sramota da je Branimir Nestorović sa liste „Mi – glas iz naroda“ dobio titulu redovnog profesora Medicinskog fakulteta.
„On i njegova opskurna grupa ‘zmajeva’, a sada mi drhtimo šta će da kaže Nestorović koji priča: ‘Bio jedan avion koji je nestao pre 30 godina i niko nije znao gde je, a onda su se pojavili putnici’. Od takve opskurne ličnosti zavisi sudbina grada Beograda. To je smešno“, kaže Teodorović.
Ističe da je ovo možda poslednja šansa da opozicija pokaže zube.
„Nema pregovora sa lopovima. Ovi izbori su najbezočnije pokradeni na svim nivoima. Evropski parlament je suviše ozbiljna institucija da bi se tek tako donela jedna Rezolucija. A juče, Aleksandar Vučić kaže da oni lažu. To je meni neverovatna stvar. I premijerka koja kaže – nije ukraden nijedan glas. Opozicija mora da zahteva poništavanje izbora, prvo da se ponište, pa da se raspišu novi“, rekao je akademik.
On je istakao i da posle svega mora da se krivično odgovara, jer je izbrisana granica između političke partije i države. „Vučić je spojio SNS sa državom, u prevaru su uključeni svi državni organi – tužilaštvo koje ne reaguje jer navodno nema dokaza. Moraju da odgovaraju službenici, policajci u MUP-u koji su upisivali lažna prebivališta, moraju da odgovaraju svi učesnici u prevari“, dodaje.
Teodorović je podsetio i na dešavanja u Areni i ocenio da bi građanima BiH koji su dolazili tu da glasaju trebalo da bude zabranjen ulazak u zemlju doživotno.
Šta je jedini izlaz za opoziciju?
„Jedini izlaz za opoziciju je saradnja sa EP“, navodi Teodorović.
„Vučić maestralno za svoje birače predstavlja sebe kao državu Srbiju – nije krala država Srbija, već Aleksandar Vučić, deo državnog aparata i SNS“, kaže akademik.
Ukazao je i da smo mi zemlja kandidat zvanično za člana EU i da smo „dali deo svog suvereniteta kad smo potpisali ugovor da postanemo kandidat. „Postoji moralno i svako drugo pravo da se kaže – pomozite ovi nas lažu i kradu“.
„Vučić kaže da je izdajnički čin kada se obraćate Evropi. Ne, to je najpatriotskiji čin – kada jedna država nema insititucije, nema tužilaštvo i policiju“, rekao je Teodorović.
On je naglasio da bi novi izbori mogli da budu organizovani ako izborna komisija bude „međunarodno – domaća“ i da u njoj budu tužitelja Laura Koveši i Raša Nedeljkov iz Crte. A ako ne bude takve komisije,
novi izbori podrazumevaju kao prvu stvar da birački spisak mora da se proveri i elektronski i da se ide na teren od vrata do vrata, što je obiman posao, poput popisa stanovništva.
Dešavanja oko pokušaja formiranja Skupštine grada, definiše ovako:
„Ja lično mislim da se radi o prevarantima. Šićardžijski pokušavaju da navuku većinu i kažu nemamo potpuni legitimitet već 0,47 posto legitimiteta, a kad Nestorovićevi zmajevi dođu kod nas, imaćemo potpuni legitimitet. Radi se o prevari, o kupovinama… Tužilaštvo mora da reaguje, da bude salušan Nestorović. Ako tužilaštvo ne reaguje, mi smo u problemu“, dodaje.
***
Komentar
***
Sad će da stvore vanstranači pokret - umesto popravljanja grešaka, nastavak iracionalnog širenja teorija zavere i ratovanja. Moramo se vratiti na izvorište problema na 1989., kada su posle pada zida u Berlinu zemlje komunizma započele tranziciju. Šta je uopšte trebala da bude “tranzicija”? Ispravljanje zablude komunista da je moguća alternativa: građanskom društvu, autonomiji stuka i proizvodnji zasnovanoj na privatnim interesima jedinke! Tranzicija je u Češkoj,..., Poljskoj, Mađarskoj,.., bila sinonim za - sinhronu restauraciju - građanskog društva i mreže propisa na svim nivoima koji su prevodili komunističku privredu u kapitalističku, vremenom siromaštvo se smanjivalo. U Rusiji, Belorusiji i Srbiji - asinhrona tranzicija - je pak društvo i državu odvela u privredni, moralni i politički glib u pustoš! Dovela je do pljačke, oligarha, te do pogoršanja položaja života većine stanovništva, siromaštvo se stalno uvećavalo. Velika većina zaposlenih iako profesionlno i pošteno obavljaju svoje poslove su siromašni. Iz zone siromatva su izašli samo oni koji imaju neki monopol (a to određuje vlast) ili oni koji krše zakone. Sve se to u Rusiji, Srbiji 35 godina prikriva stalnim ratovima. Asinhrona tranzicija u SSSR i Srbiji je započela "kapitalizmom" ali bez pravnog sistema, bez autonomije struka, bez odvajanja tri grane vlasti i medija kao četvrte grane - što je nužno proizvelo pljačku i korupciju, oligarsi bogati narod sve siromašniji a haos sve veći! Kako tu organizovati izbore?
Zoran Stokić
21.02.2024.
УТОРАК, 20. ФЕБРУАР 2024.
Stojanović: Strah, paranoja i ideje da smo stalno okruženi neprijateljima – način na koji ova vlast vlada
VESTI Autor: S. M. S. 20. feb 202416:23 N1
Istoričarka i profesorka na Filiozofskom fakultetu Dubravka Stojanović ocenila je za N1 da je poređenje najviših državnih funkcionera Rezolucije Evropskog parlamenta sa austrougarskim ulitimatumom Srbiji iz 1914. godine skandalozno i sramno.
Nakon što je Evropski parlament usvojio Rezoluciju u kojoj se poziva na međunarodnu istragu izbornih neregularnosti u Srbiji najviši državni funkcioneri uporedili su to austrougarskim ultimatumom Srbiji iz 1914. godine, upirući prstom u opoziciji da su izdajnici.
„S jedne strane ne može ništa da me iznenadi živeći ovde pod ovim režimom, a s druge strane uvek odu korak dalje tako da svaki put jedan prostor za iznenađenje uvek postoji tako da je ovo bilo i skandalozno i sramotno jer to je jedna od najtežih situacija u kojoj se Srbija našla bar u svojoj savremenoj istoriji“, ističe istoričarka.
To je, ističe, trenutak koji je Austrougarska jedva dočekala.
„Treba ponoviti, Austrougarska je mnogo pre toga, bar 1906. odlučila da će krenuti putem istoka. To je dokazao profesor Andrej Mitrović na osnovu bečkih i berlinskih arhiva. Postojo je dogovor između Beča i Berlina o tom prodoru. To je stari plan i dogovor i čekao se povod. I zato kažemo Sarajevski atentat je samo povod. Taj ultimatim je bio neshvatljiv. Sve vlade, svi ministri spoljnih poslova u Evropi reagovali su zapanjeno jer tu vrstu teškog nediplomatskog teksta do tada nisu videli“, navodi.
Istoričarka Dubravka Stojanović podsetila je da se Srbija u tom periodu našla u izuzetno teškoj situaciji.
„Bili su Balkanski ratovi pre toga. Srbija je dve godine bila u tim ratovima, tek je završena mobilizacija građana, tu je poljoprivredna zemlja, izgubljeno je čitavo jedno leto, a tu već ulazimo u ozbiljan problem i sa ishranom stanovništva. U toku je predizborna kampanja, Nikola Pašić je u Nišu, to niko ne očekuje i Srbija je užasnuta idejom da će biti u još jednom ratu i da će je napasti Austrougarska. I sad sebe, danas, porediti sa tom situacijom, davati sebi težinu Nikole Pašiće, davati uopšte bilo koje poređenje između te dve situacije je zaista sramota. Jer Austrougarska tada želi rat i ma kakav da je odgovor došao iz Srbije ona bi u taj rat krenula jer je taj ultimatum bio tako sročen i to je napad spolja“, objašnjava istoričarka.
Srbija je sada, navodi istoričarka, napadnuta iznutra.
„Napadnuta je demokratija. Napadnuto je pravo na slobodne izbore, napadnute su ključne institucije. Na to je reagovao Evropski parlament – jedno demokratsko telo čiji deo mi želimo da budemo i vrlo je jasno da ne možete da budete član tako jednog prestižnog kluba ako se ne držite ključnih vrednosti, a demokratija je svakako jedna od njih. Tu nema nikakve pretnje, oćete da se držite demokratije ili nećete da se držite demokratije. Ili hoćete te milijarde koje Srbija dobija od Evropske unije, a da pritom ništa ne uradite nego da se stanje pogoršava“, smatra.
Iz tih razloga, ističe istoričarka, uporediti borbu Evropskog Parlamenta za demokratiju u Srbiju sa ulitimatom koji vodi u napad i rat protiv Srbije je stvarno nešto što je nedopustivo bez obzira što smo navikli na sve zloupotrebe prošlosti.
„Odlučlnost vlasti da brani izbore onakve kakvi su bili, odnosno da brani krađu tih izbora i podižu retoriku na svakoga ko postavi pitanje ispravnosti tj. krađe tih izbora i tu je jasan jedan odbranbeni mehanizam gde se samo podiže ton i gde se koriste sva sredstva. Izuzetno je opasno i izuzetno je nepravedno prema ovom društvu koristiti ovu vrstu paralela jer poredeći ovo sa napadnom Austrougarske na Srbiju vi plašite građane“, navodi.
Prema njenim rečima, mnogi građani, upravo iz navedenih razloga, osećaju se zbunjeno.
„Vi imate više od deset godina jedan snažan antievropski diskurs svuda u tabloidima i na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Građani su zagušeni jednim antievropskim govorom i sad na to još kažete – evo i Evropa nam šalje ulitamatum kakav je bio onaj iz 1914. godine“, navodi.
Upravo strah i plašenje građanja, smatra, predstavlja način vladanja ove vlasti.
„Jedna vrsta straha i paranoje, ideje da smo stalno okruženi neprijateljima je način na koji ova vlast vlada i za to pre svega koristi istoriju i te neumesne, nepostojeće paralele, pre svega zbog toga što čim imate uplašene građane vi lakše vladate“, ocenjuje.
Oni koji su podržali Rezoluciju označeni su izdajnicima, a to je, smatra istoričarka, pretnja njima lično.
„Pretnja svima koji bi ubuduće postavili pitanje ali i priprema za buduće krađe izbore. Vi unapred svima javljate njima da se takvo ponašanje neće praštati“, zaključuje istoričarka.
***
Komentar
***
Da, trivijalna je činjenica da ta dva događaja nisu za poređenje. Međutim A.V. i Pašić imaju nešto zajedničko: Pošto u našoj tradiciji i običajima nije utkan - metod učenja na greškama - imitaciom - nove generacije ponavljaju greške koje su načinili naši stari. Zato smo za 100 godi zamerili - dvema supersilama: SSSR i SAD. Cenu tig grešaka plaćamo još uvek. Kada su boljševici Rusku carsku vojsku, sa generalom Vrangelom, potisnule sa Krima, bio je to poraz carevine. Francuska, saveznica - carske Rusije - u I sv. ratu, staje na stranu beloarmejaca, pokušavaju da pomognu tako što ih smeštaju u njihve logore u Tuskoj i Tunisu. Francuska nije želela da primi rusku carsku vojsku na teritoriju Evrope i tražila je da se vojska rasformira (nije želela da se zamera SSSR). Vrangel to nije prihvatljivo – ali vrata im je 1922. otvorila Kraljevina SHS, na čelu sa A.K./Pašićem. Ti u kraljevini primaš regularnu belogardejsku vojsku, koja tu vežba sa idejom da se vrati u SSSR i u novim ratom povrati Rusku carsku imperiju – zamerili su se tako kominiterni i SSSR koja se ustremila protiv kraljevine i Srbije. Ruše kraljevinu, 1945. instalira se komunizam u YU - na čelu sa Titom. Slična greška je bila 1989/1990 pada zidu u Berlinu, a S.M.,..., A.V. nas umesto u EU - PRETVARAJU u Albaniju (Enver Hodze, koja je bunkerima ograđena od Evrope u savezu sa Kinom i SSSR).
ПОНЕДЕЉАК, 19. ФЕБРУАР 2024.
„Openhajmer“ osvojio sedam BAFTA nagrada
SHOWBIZ Autor: nova.rs 18. feb 202421:22 Tanjug/Photo by Vianney Le Caer/Invision/AP
Film Kristofera Nolana "Openhajmer" prošle godine je bio jedno od najgledanijih ostvarenja, a o njegovom kvalitetu svedoče i nagrade koje je osvojio, prenosi Nova.rs.
Kako piše AP, „Openhajmer“ je osvojio sedam BAFTA nagrada, uključujući i onu za najbolju fotografiju, prenosi Nova.rs.
Kristofer Nolan je proglašen za najboljeg reditelja, a Kilijan Marfi dobio je nagradu za najboljeg glumca, za ulogu Dž. Roberta Openhajmera, „oca atomske bombe“.
Pored njih, nagradu BAFTA je dobila i Ema Stoun, za najbolju glumicu u fantaziji „Jadnici“, ostvarenju koje je na ovom festivalu osvojilo pet nagrada.
„Openhajmer“ imao je 13 nominacija, ali nije uspeo da obori rekord od devet trofeja koji je pre pola veka postavio film „Buč Kesidi i Sandens Kid“.
***
Komentar
***
Istorijska činjenica VB je, pre II svetskog rata, bila prva koja je ovladala kompletnim znanjem koje je potrebno da se napravi atomska bomba, ali je nisu napravili, zašto? Zato što elita VB (politička vlast, kruna, vlasnici novca i tsl) nije bila - opsednuta - apsolutnom moći. Takođe su shvatili smisao izreke "Ono što priliči Jupiteru ne priliči volu" tj. shvatili su da "nisu bogovi" nego "smrtni ljudi" te da takva vrsta oružja iako može da vam obezbedi prestiž, ima i tamnu stranu – nije moguće predvideti posledice takvog oružja (ratovanja pomoću njega) – pošto nisu Bog shvatili su da je upotreba takvog oruđa LUDOST kojom je moguće uništiti život na Zemlji. Za dzentlmene postoji - GRANICA - šta je za smrtne ljude a šta ne! A za – "čoveka masu" (Ortege i Gaseta) – koji ima samo apetite i nikakve obaveze – koji u središtu svog životnog stila tvrdi da živi bez moralnih načela; ne postoje nikakve granice da bi nametnuo svoju iracionalnu volju drugima. Čovek-masa, čovek-dete - jednostavno ne razlikuje - sebe - od svojih želja i svojih postupaka; dete (čovek-masa) je aposlutno neodgovorno.
Zoran Stokić
19.02.2024.
Kako žive studenti: Kvalitet svetski, uslovi srpski, antiintelektualizam „na snazi“
VESTI Autor: Mašina 19. feb 202417:17 Shutterstock
Studenti Beogradskog univerziteta većinom misle da je kvalitet obrazovanja koji naši fakulteti nude na visokom nivou, ali da se u obrazovanje ne ulaže ni blizu dovoljnog. Studenti objašnjavaju kako je Bolonja uticala na obrazovni sistem u Srbiji i zašto se sve manje studenata odlučuje da studira.
Visoko obrazovanje u Srbiji doživelo je transformaciju pod uticajem dve ključne promene – ulaska privatnog sektora u sferu obrazovanja i pristupanja Bolonjskom procesu, piše portal masina.rs.
Glavni cilj Bolonjskog procesa bio je stvaranje uporedivog, kompatibilnog i koherentnog sistema visokog obrazovanja unutar Evropskog prostora visokog obrazovanja. Za sada se on čini ne tako kompatibilnim i koherentnim.
Dvadeset godina kasnije, pitamo studente: šta smo dobili, a šta izgubili?
Shutterstock
Kvalitet – svetski
Marina Krstić, studentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu smatra da je kvalitet obrazovanja na visokom nivou i da su neki naši fakulteti zahtevniji nego evropski.
„Ipak mislim da je tu veliki problem što pokušavamo da iskopiramo Bolonju, a u stvari svako peva neku svoju pesmu. Ne samo da se razlikuju načini rada od grada do grada, od fakulteta do fakulteta, već i od profesora do profesora. To ima svoje prednosti i nedostatke, ali u svakom slučaju čini studiranje nešto napornijim, barem iz moje perspektive. Puno predispitnih obaveza u kombinaciji sa obimnim ispitima – mislim da to nije izvorna ideja Bolonje”, zaključuje Marina.
Da je kvalitet obrazovanja u Srbiji nesporan smatra i student ETF-a, Nikola Milković.
„Iskreno verujem da je znanje koje mi u Srbiji dobijamo mnogo veće od znanja koje se stiče na univerzitetima Amerike, Australije i većeg dela Evrope”, navodi sagovornik Mašine.
Ipak, postoji i mnogo nepotrebnog i nefunkcionalnog znanja koje ćemo steći na našim fakultetima. Kada pričam iz perspektive studenta ETF-a u Beogradu, i dalje je prisutno bubanje lekcija i definicija koje većina nas nikad neće razumeti i koje se zaborave dva sata nakon ispita – ta vrsta kratkotrajnog znanja je, ne uvek, ali većinski nepotrebna i oduzima vreme. Teorije je previše, a prakse premalo.
Neki fakulteti ipak pružaju svojim studentima drugačiji princip rada. Kako to opisuje student Arhitektonskog fakulteta, Kosta Janjić, njihov fakultet odlikuje savremenost kakva nije toliko učestala na Beogradskom univerzitetu.
„Uz dosta prakse, studenti imaju priliku da sami uviđaju greške uz navođenje profesora, tako se stvara dugotrajno znanje i razvija logičko i kritičko razmišljanje, koje mislim da je bitno da se razvija na fakultetu zato što se ne razvija toliko u osnovnoj i srednjoj školi”, objašnjava Kosta.
Shutterstock
Uslovi – srpski
Fakulteti nisu opremljeni novijom, adekvatnom opremom koja bi studentima pružila pouzdanu i dobru obuku za ono što im sledi nakon fakulteta, za Mašinu kaže Nikola sa ETF-a.
„Mislim da na kvalitet obrazovanja utiče i to što fakulteti nemaju dovoljno sredstava i mislim da kada bi se finansijsko stanje fakulteta poboljšalo dobili bismo kvalitet praktičnog dela obrazovanja, što svakoj struci treba. Zašto studenti sociologije ili filozofije ne bi na terenu učili kroz neka istraživanja?”, pita se student arhitekture.
„Ovom problemu treba pristupiti jednom temeljnom, korenitom reformom, menjajući sistem i prilagođavajući ga novim interesovanjima i potrebama, koje se danas značajno razlikuju od onih koje su postojale pre samo 10 godina – a naša oprema i način rada isti su više od 10 godina, ponegde i više decenija. Dakle, neophodno je više rada na sticanju funkcionalnog znanja. Ne bih želeo da mešam politiku u celokupnu temu, ali smatram da se ministarstvom prosvete loše upravlja već više od 2 decenije”, zaključuje ovaj student.
Antiintelektualizam u svetu i Srbiji
Poslednjih godina beležimo pad broja brucoša na državnim fakultetima, ali i sve veće interesovanje za privatne fakultete. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je u 2023. godini fakultet upisalo 5233 studenata manje nego 2012. godine.
„Mislim da u svetu postoji kampanja degradiranja visokoškolskog obrazovanja, neka antiintelektualistička kampanja – da je fakultet gubljenje vremena i da se sve isto može postići nekim kursevima ili samostalnim radom, što jeste istina. Neke najosnovnije veštine se mogu naučiti putem kurseva ili knjiga, ali mislim da to zanemaruje činjenicu da je fakultet jedna ustanova koja daje intelektualnu širinu osobi, a da ove stvari usko stručno specifično obrazuju ljude. Mislim da je to jedan od razloga zašto se propagira da fakultet nije nešto što je potrebno da bi se zaradilo dosta novca ako je to nekome cilj, ali mislim da je i to neka degradacija društva da se zarada u poslu najviše vrednuje u biranju fakulteta ili karijere”, za Mašinu navodi Kosta.
Valerija Đorđević, studentkinja novinarstva, za Mašinu kaže da brucoša ima sve manje zato što su mnogi fakulteti postali obezvređeni i više ne postoji garancija da će neko biti zaposlen nakon što diplomira.
„Plate su loše za mnoga naučna zanimanja i mladima znanje sa fakulteta ne deluje primamljivo ukoliko posle imaju niske plate. Sistem je takav da se određeni fakulteti gledaju kao bezvredni zato što ne odgovaraju društvu koje ceni profit”, smatra Valerija.
Razloge za manje brucoša Nikola vidi u negativnom prirodnom priraštaju i visokim troškovima studiranja, o čemu ste ranije mogli da čitate na Mašini.
„Verujem da za ovo, u manjem obimu, može biti odgovorna i emigracija, a pre svega značajan broj studenata koji odlaze u inostranstvo da studiraju. Smatram da država mora doneti određene mere koje će učenike motivisati da više upisuju fakultete”, zaključuje student ETF-a.
Shutterstock
Promena obrazovne paradigme iz okvira humanističke ideje obrazovanja u neoliberalne norme uticala je na obrazovne institucije i reforme sistema obrazovanja. Kako primećuju studenti, zavisnost od tržišta obezvređuje znanje i obrazovanje. U takvom sistemu počinjemo da svedočimo posledicama tržišnog upravljanja visokoškolskim obrazovanjem. Studenti su svedeni na mušterije i potrošače, a sve manji broj se odlučuje da studira.
***
Komentar
***
Slom građanske kulture doneo nam je, već od 2000., srednjoškolce koji dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sintezom, da se simbolički izražavaju, apstrahuju itd. Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i „objašnjavanju“ stvarnosti? Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru. Kako da onda budu sposobni da, na primer, dokazuju teoreme (što je u starom, pred Bolonjskom, sistemu studiranja bilo osnov za ocenjivanje)? Nikako! Na nesreću po budućnost Srbije, nju vodi „učeno neznanje“ – ono koje je izlaz videlo u „prečicama“, tj. „skrivanju od javnosti činjenica“, a to je postiglo pomoću famoznog načina studiranja zvani „Bolonja“. „Bolonja“ je postala „smokvin list“ iza kojeg je, pored ostalog, sakrivena i degradacija u ocenjivanju studenata, tj. u načinu dolaženja do diplome. Tako od 2000., studenti više nisu morali za pozitivnu ocenu da dokazuju teoreme: dobiješ diplomu, a nisi sposoban da se služiš apstrakcijama i simbolima; to je kao da si postao kompozitor koji treba da komponuje muziku, ali nisi savladao note. Tako su i državni fakulteti polako postajali sega-mega-turbo-pink. „Učenom neznanju“ je pošlo za rukom, ono što nije nikome na svetu, da proizvedu čak i „naše“ - nove naučnike - bez kritičkog mišljenja i bez naučnog morala, tj. da proizvedu „drveno-gvožđe“.
Zoran Stokić
19.02.2024.
НЕДЕЉА, 18. ФЕБРУАР 2024.
Jordanov kaput
Mladi monah je odbacio krsno ime Filipo i postao Jordanus – Đordano. Uskoro je pobegao iz Napulja u Rim. Čim se tamo pročulo da je pre bega bacio u klozet spise Svetog Jeronima Stridonskog – morao je da beži i iz Rima.
IZVOR: DW.COM SUBOTA, 17.02.2024. | 13:29 -> 20:29 Foto: Pyty/Shutterstock
Putnik koji dođe u Rim i tamo se zadrži nekoliko dana, pre ili kasnije će nabasati na prostor na levoj obali Tibera koji je neobičan po tome što je to zapravo jedini trg u gradu na kojem nije podignuta crkva. Lepršav naziv Polje cveća – Campo de’ Fiori – ne treba da zavara. Trg je bio gubilište i mučilište.
Sada turisti na pijačnim tezgama mogu da kupe skupe suvenire, voće i povrće. Zapravo je to inscenirana pijaca za strance dubljeg džepa. Šarmantna italijanska prevara.
Istorijska suština mesta nalazi se na pijedestalu. Ljudska figura sa kapuljačom. Ona predstavlja Đordana Bruna, bivšeg monaha dominikanskog reda, čoveka koji je prokrstario Evropu pokušavajući da živi i misli slobodno, da bi ga na kraju rimske duhovne vlasti osudile kao jeretika, a svetovne vlasti živog spalile na lomači na ovom idiličnom mestu 17. februara godine 1600.
Spomenik Đordanu Brunu
Pre nego što se posvetimo sećanju na ovog neobičnog i drčnog čoveka, oštrog uma i jezika, valja ispričati priču o spomeniku koji mu je podignut 1889.
Veliki orijent Italije, prva velika masonska loža na italijanskom tlu, bio je osnovan još 1805. Među velikim majstorima te masonske lože bio je čak i Garibaldi. Njen istaknut član u drugoj polovini 19. veka bio je Etore Ferari. On je u tri mandata biran za poslanika italijanskog parlamenta, ali je bio poznat i kao vajar.
Nije mu se svidelo to što je aprila 1884. iza zidina Vatikana, ni dvadesetak minuta pešačenja od Polja cveća, obznanio papa Lav XIII. Njegova enciklika „Humanum genus“ optužila je masone da žele da unište crkvu. Nije to bilo ništa novo. Od 1732. objavljeno je čak 17 enciklika usmerenih protiv slobodnih zidara. Ali reakcija je bila nova.
Etore Ferari je bio dovoljno umešan i moćan, te je isposlovao uklanjanje fontane na Polju cveća, podizanje granitnog postolja. Sam je isklesao figuru Đordana Bruna, licem okrenutog Vatikanu. Spomenik je posvećen svim slobodoumnim ljudima.
Svetovna Italija je videla heroja u čoveku koji je prkosio crkvenim dogmama i inkviziciji pa je zbog toga bio pretvoren u živu buktinju. Etore Ferari je bio veliki majstor lože Veliki orijent Italije od 1904. do 1917. Ali njegova najmarkantnija zaostavština u gradu jeste spomenik Đordanu Brunu.
Na postolju su reljefi – galerija prokazanih i spaljenih prkosnika. Venecijanac Paolo Sarpi je preživeo tri atentata – nalogodavac je bio tadašnji papa. Tomazo Kampanela je odrobijao 27 godina zbog svojih spisa i stavova. Pjer de la Rame, francuski filozof i humanista, ubijen je u Parizu, u pokolju protestanata u Vartolomejskoj noći, i bačen u Senu.
Lućilio Vanini, rimski filozof kojem su kao jeretiku živom iščupali jezik i spalili ga na lomači – imao je trideset i tri godine kada je u mukama umro. Aonio Paleario, humanista koji se zalagao za reformu crkve, najpre je obešen pa spaljen. Miguel Serveto, španski humanista, osuđen u katoličkoj Francuskoj, pobegao u kalvinističku Ženevu, gde su ga gradske vlasti – takođe zbog jeresi – osudile na smrt i spalile na lomači.
Engleski reformator Džon Viklif, zaslužan za prvi prevod Biblije na engleski jezik, preteča engleskog protestantizma i husitskog pokreta, imao je više sreće. Njega je koncil u Konstancu 1415. posmrtno proglasio jeretikom, naloživši da mu se spale sve knjige i – kosti. Njegov sledbenik, češki reformator Jan Hus, iste godine spaljen je na lomači u Konstancu odlukom istog tog skupa.
Strip o ludilu
Za mog boravka u Rimu doživeo sam taj spomenik kao opomenu. Nigde nije tako slikovito opisano evropsko dogmatsko ludilo kao na tom mestu. Reljefi u podnožju spomenika Đordanu Brunu jesu neka vrsta stripa o nastranim verskim običajima jedne civilizacije.
Naša epoha je sklona da pojednostavljuje stvari. Istoričari umetnosti sa oduševljenjem pričaju o revolucionarnim estetskim dostignućima renesansne Italije. Turisti koji piju kapućino posmatrajući tamnu siluetu Đordana Bruna bili su možda istog jutra u Sikstinskoj kapeli. Divili su se Mikelanđelovim freskama na stropu.
Mikelanđelo je otpočeo rad na njima tačno 40 godina pre rođenja Đordana Bruna u blizini Napulja. A završio je posao na 520 kvadratnih metara stropa Sikstinske kapele, četiri godine kasnije. Od 115 Mikelanđelovih karaktera, najpoznatija su dva lika iz scene „Stvaranje Adama“. Belobradi Bog i Adam.
Dakle, mali Đordano se rodio u svetu u kojem su već postojale Mikelanđelove freske, njegove skulpture poput Davida, njegova kupola na Petrovoj crkvi. Ipak, neobična lepota Mikelanđelovih dela, raskoš italijanskih gradova, nije mogla da nadahne crkvenu i svetovnu vlast, da se mane spaljivanja živih ljudi. I to na samo pola sata lagane šetnje od Sikstinske kapele.
Kakav je to svet u kojem je moguće da u isto vreme postoje i Mikelanđelove freske i lomače za jeretike? Svet u kojem nadahnuta lepota ne štiti od užasa? To je renesansni svet koji baštinimo.
Dečak iz Nole
U porodici Đovanija Bruna i njegove žene Fraulise januara 1548. rođen je dečak Filipo. Porodica živi u gradiću Nola, tridesetak kilometara severoistočno od Napulja. Dečak će sam sebe docnije nazivati Nolanac. Zabeleženo je da je sa 14 godina počeo da studira u Napulju.
Tri godine kasnije pristupio je redu dominikanaca. Kada se zamonašio dobio je novo ime – Filipo je postao Jordanus. Italijanska verzija imena je Đordano.
Nije prošla ni godina dana a Đordano Bruno dolazi u sukob sa prvacima reda jer nije priznavao Marijin kult, a iz ćelije je izbacio sve slike svetaca. Oprostili su mu, smatrajući to adolescentskom zabludom. 1572. postaje sveštenik. Studirao je filozofiju i teologiju.
Prvi put su njegovi stavovi probudili istinsku sumnju1576. Pročulo se da je bio skeptičan prema ovaploćenju – prema učenju da je Bog postao telo. Morao je da beži iz Napulja u Rim, nameravajući da traži oprost od pape. Kada se u Rimu pročulo da je prilikom bega iz Napulja bacio u klozet spise Svetog Jeronima Stridonskog – morao je da beži i iz Rima. Istupa iz monaškog reda, seli se iz grada u grad – Savona, Torino, Venecija, Milano. Kopernikove ideje i filozofija prirode sve snažnije utiču na njega.
Jeretik, filozof, polemičar
Napušta Italiju i u Ženevi pristupa kalvinističkoj crkvi. Uskoro se javno suprotstavlja i uglednom kalvinističkom profesoru, pa završava u zatvoru. Odriče se svojih stavova da bi izašao iz zatvora i odlazi u Tuluz. Tamo postaje profesor na univerzitetu, drži predavanja o Aristotelu.
Razvija tehniku pamćenja koja fascinira njegove savremenike i donosi mu nevolje jer misle da se bavi magijom. Sukobi između hugenota i katolika su sve otvoreniji i Đordano nalazi utočište u Parizu, gde ga podržava kralj Anri III. Preporučuje ga svom ambasadoru u Londonu.
Tako se Đordano Bruno otisne u grad na Temzi. Tu objavljuje Italijanske dijaloge u kojima karikira zatečenu duhovnu klimu, ali i delo O beskonačnosti univerzuma. Zastupa ideju da su zvezde zapravo sunca i da postoji bezbroj svetova u kojima ima inteligentnih bića.
Posle dve godine vraća se u Pariz. Izaziva skandal sa svojih 120 teza protiv Aristotela, a kada objavljuje i podrugljiv spis protiv jednog poznatog italijanskog matematičara, mora da napusti grad.
Sledeća stanica je Nemačka. U Vitenbergu je dobio dozvolu da predaje filozofiju na univerzitetu. Objavljuje dve knjige. Uskoro izbija svađa između dve grupe teologa i Đordano ponovo ide iz grada u grad – Prag, Tibingen, Helmštet, gde dobija profesorsko mesto. Priprema Frankfurtske spise, ali ih ne završava, jer ga luteranska crkva takođe ekskomunicira.
Očito se u životu Đordana Bruna ponavljao šablon – velikom pameću i načitanošću dobija naklonost svetovnih vladara, a onda od domaćih teologa pravi neprijatelje, nemilosrdno polemišući i rugajući se. Bio je oštrouman i nezgodnog karaktera.
Njegova nepomirljiva kritika Aristotela i nepriznavanje Isusa kao Božjeg sina donosili su nevolje i progonstvo. Na Frankfurtskom sajmu knjige 1590. Đordano Bruno upoznaje uglednog patricija iz Venecije, Đovana Zuanea Moćeniga, koji ga poziva da dođe u Mletačku republiku.
Ponovo Italija
Nostalgija je opasna za čoveka koji je morao da beži iz nekoliko evropskih gradova. Zov zavičaja je za Đordana Bruna bio zov smrti. Ali on to nije mogao da zna.
Papska vlast se u njegovo doba nije protezala na posede Venecije. Mletačka aristokratija nije bila sklona pokoravanju papskoj volji. Đordano razmišlja o pozivu koji mu je uputio Moćenigo.
Najpre se odlučuje da prihvati poziv iz Padove, koja je tada bila pod mletačkom vlašću. Međutim, iz tog grada ga je svojim moćnim vezama potisnuo Galileo Galilej, preotevši njegovu katedru. Galileo će kasnije napisati da mu je 18 godina u Padovi – sa dobrim profesorskim primanjima – najsrećniji period u životu. Njegova sreća gurnula je Đordana Bruna u konačnu nesreću.
Đordano nije imao kud – prihvatio je poziv iz Venecije. Ispostavilo se da domaćin nije želeo njegovu učenost već tajne veštine alhemije i crne magije. Kada to nije dobio, odlučio je da se otarasi gosta. Prijavio ga je kao jeretika. Mleci su Đordana Bruna zatvorili dok ne odluče da li će ga predati papinim inkvizitorima.
Jeretikov kaput
Nemački pesnik i pozorišni pisac Bertolt Breht je u svojim „Kalendarskim pričama“ iz 1949. objavio i novelu „Jeretikov kaput“. U jednom odlomku se kaže:
„Straža je došla usred noći između nedelje i ponedeljka i odvela učenog čoveka u tamnicu inkvizicije. To se desilo u ponedeljak 25. maja 1592. u tri sata ujutro, a od tog dana do dana kada se popeo na lomaču, 17. februara 1600. Nolanac nije izlazio iz tamnice. Tokom osam godina, koliko je trajao strašan proces, neumorno se borio za svoj život, ali je borba protiv deportacije u Rim koju je vodio tokom prve godine u Veneciji, možda vođena sa najviše očajanja. U to vreme spada priča sa njegovim kaputom. U zimu 1592, još uvek stanujući u hotelu, pozvao je krojača po imenu Gabriele Cunto da mu sašije kaput po meri. Kada je Nolanac bio uhapšen, odevni predmet još nije bio plaćen.“
Kaput je ostao kod domaćina Moćeniga koji je prokazao gosta. Krojačeva žena hoće od vlasti pare. Nju nije briga što će učeni čovek umreti, ili se u januaru razboleti bez kaputa u podrumskim ćelijama.
A Đordano sve vreme ulaže velike napore da njegov podmukli domaćin vrati krojačevoj ženi kaput. Ne polazi mu za rukom da spreči svoj put u Rim, a time i u smrt. Ali barem nije ostao dužan krojaču.
Breht je pokazao da je Đordano Bruno ostao relevantna ljudska veličina i u krvavom 20. veku. Kao što je postolje spomenika u Rimu pokazalo, nije jedini koji je stradao jer nije papagajski ponavljao to što verske vlasti propovedaju. Otkako je hrišćanstvo postalo državna religija, jereza se suzbijala torturom, strahom, lomačom i mačem.
U šestom veku je vizantijski car Justinijan borbu protiv jeretika podigao na nivo državnog rezona. A Petrova apostolska poruka dobila je zakonsku težinu: „Određujemo stoga i zapovedamo da samo oni imaju pravo da se zovu hrišćanima koji se ovom zakonu pokoravaju, a da su svi ostali ludaci ili bezumnici na čije glave pada sramota jeresi. Oni najpre mogu očekivati osvetu Božju da bismo ih napokon i Mi kaznili presudom na koju Nas nadahnjuje nebo.“
Samo 424 godine
Usledili su vekovi nebeskog nadahnuća za surove zemaljske kazne namenjene „ludacima i bezumnicima“. Treba imati na umu da reč jeres potiče od grčke reči airesis – izbor. Jeretici su oni koji su za sebe zahtevali pravo da izaberu u šta će verovati. Najkraća filozofska definicija slobode jeste – mogućnost izbora.
Jeretici su umrli jer su hteli da žive i misle kao slobodni ljudi. Saznavši presudu, Đordano Bruno je rekao: „Možda sa većim strahom vi saopštavate presudu protiv mene nego što je ja primam.“
Vratimo se na onaj rimski trg. Možda sam, prvi put ugledavši spomenik Đordanu Brunu, onako okrenut licem Vatikanu, pomislio uz kapućino – dobro je što su ta vremena prošla. Ne bih da sam sebi kvarim kvarim užitak.
Ali se setim jednog tibetanskog monaha i filozofa u kineskom zatvoru. Jednog indijsko-engleskog pisca pod decenijskom iranskom verskom smrtnom kaznom. Kubanske pesnikinje u tamnici vesele Kube. Ukrajinke koja je pisala o korupciji na Krimu pa je sada u ruskom kazamatu.
Pomislim na karikaturiste koje kolju u ime vere. Na novinara koji rastvoren kiselinom putuje istanbulskom kanalizacijom. Na američkog uzbunjivača koji od svoje države beži u Moskvu jer je objavio nepočinstva koje je počinila ta država. Dođe mi da pozdravim Marka Vidojkovića, ma gde da je.
I da došapnem Đordanu: „Prošle su samo 424 godine. Nije nam neko opravdanje. Ali mi ništa drugo ne pada na pamet.“
***
Komentra
***
Kopernikova (1543.De revolucionibus) je preokrenula sliku sveta. Ali kakve su bile njegove posledice? Da li je preobrazila shvatanje Univerzuma kod svojh savremenika? Nipošto. Samo je Retik, prihvatio Kopernikovo učenje, sledeći je bio Englez Tomas Digs tek 1576., pa 1577. Nemac, Mestlin (Keplerov učitelj). Ali moralo se čekati sve do smelog i radikalnog monarha Bruna i njevovog "La Cena de le ceneri" 1584. (London) da iz dogmatskog dremeža prodrma savremenike. Njegove spise je upoznao Galilej, ali ga nigde ne spominje iz opreza. Previđa se činjenica da je nauka tada bila "duhovni napor drugoga reda". Nije bilo dovoljno da se nešto pokaže kao istinito u nauci, pa da to bezrezervno postane - opšta istina. U ta vremena jedino je teologija smatrana teorijom koje pruža neosporne istine. Da bi Kopernikovo učenje moglo da proizvede dubinske promene slike Univerzuma, najpre je bilo potrebno da ljudi prihvate da je, uopšteno govoreći - naučna istina - zapravo istina prvog reda. Zato u Renesansi koja traje do 1600. niko ne spominje Kopernika. Promena paradigme počinje sa Bekonom, Gorleusom, Galilejem, Keplerom. Ali prvo su u liberlnoj Holandiji njeni majstori izumeli: teleskop, mikroskop, barometar, termometar – što će omogućiti pojavu preciznih empirijiskih zakona, koji predhode novoj teorijskoj nauci (1687.). Spaljivanje Bruna bila je Pirova pobeda inkvizicije jer na duže staze, strah je učinio da "naučna tradicija" bude ugašena na sredozemlju i da se preseli u liberalne severne delove Evrope.
Zoran Stokić
18.02.2024.