Otkriven izgubljeni „mikrokontinent“ između Kanade i Grenlanda, nastao pre 60 miliona godina

 

 

SCITECH Autor: N1 Sarajevo 03. avg 202423:59  Shutterstock/ buradaki

 

 

Britanski naučnici otkrili su izgubljeni protomikrokontinent ispod arktičkog Davisovog prolaza, što nudi nove uvide u Zemljine tektonske misterije.

 

Prethodno nepoznati kontinent otkriven je ispod južnog rukavca Arktičkog okeana, formiranog pre otprilike 60 milona godina. Tu kopnenu masu dugu 400 kilometara, smeštenu ispod Davisovog prolaza, između Kanade i Grenlanda, pronašli su naučnici s britanskog Univerziteta Derby tokom proučavanja kretanja tektonskih ploča u tom regionu.

 

Nazvan Protomikrokontinent Davisova moreuz, taj se tektonski blok odvojio od kontinenta zbog dugotrajnog rascepa i širenja morskog dna između Grenlanda i Severne Amerike, objasnili su naučnici.

 

Protomikrokontinent verovatno se odvojio od Grenlanda nakon što je tektonska ploča odvojila region od Kanade pre otprilike 118 miliona godina.

 

Svaki novi potres…

„Pukotine i formiranje mikrokontinenata apsolutno su stalne pojave jer se sa svakim potresom možda dešava sledeće odvajanje mikrokontinenata. Cilj našeg rada je da razumemo njihovu formaciju dovoljno dobro da predvidimo upravo tu buduću evoluciju“, rekao je za Phys.org dr. Jordan Phethean.

 

Eksperiment je napravljen kombinacijom podataka o debljini kore iz gravitacijskih karata, podataka o seizmičkoj refleksiji i modeliranja tektonskih ploča. Gravitacione karte pružaju informacije o gustoći stena te dubini i distribuciji izvornih stena anomalije.

 

Britanski naučnici u svojoj studiji su rekonstruirali tektonske pokrete tokom otprilike 30 miliona godina kako bi razumeli kako je nastala anomalija kore. Otkrili su da je protomikrokontinent debeo između 18 i 22 kilometra i da je veći od tipičnih mikrokontinenata koji su debeli između 5 i 25 kilometara. To razumevanje ključno je za kontinuirano naučno istraživanje.

 

Njihove tehnike mapiranja pokazale su kako su kretanja morskog dna tokom miliona godina dovela do izolacije terena relativno debele kontinentalne kore, od Grenlanda tokom novopriznate faze širenja duž zapadnog Grenlanda.

 

Jedinstven uvid u formiranje mikrokontinenata

Davisov moreuz sadrži značajnu koncentraciju poznatih rasednih struktura s jasnim promenama u kretanju ploča, što nudi uvid u formiranje mikrokontinenata. Protomikrokontinenti, deo kontinentalne litosfere, nastaju kada se tektonske ploče litosfere, pokretane polutekućim slojem stena ispod njih, pomaknu i uzrokuju pukotine.

 

Početni rascep između Kanade i Grenlanda počeo je pre otprilike 118 miliona godina, a širenje morskog dna počelo je pre otprilike 61 milion godina, što je dovelo do formiranja Davisovog moreuza. Taj proces je nastavljen otprilike 33 miliona godina, sve dok se Grenland nije sudario s ostrvaom Ellesmere.

 

Naučnici se nadaju da će njihova otkrića pomoći u razumevanju drugih protomikrokontinenata širom sveta, poput mikrokontinenta Jan Mayen u blizini Islanda i brda Gulden Draak kod Zapadne Australije, prenosi Zimo.hr.

 

 

 

***

Komentar

***

 

@ Borivoje:

"Na prvi pogled, možda izgleda čudno da naučnici otkrivaju "nove kontinente". Pre par godina je deo dna Pacifika oko Novog Zelanda zvanično prepoznat kao kontinent. Stvar je u tome da geolozi koriste različitu definiciju "kontinenta" u odnosu na kolege-geografe. Za geografe kontinent je, pojednostavljeno rečeno, deo Zemljine kore iznad površine vode. Za geologe, međutim, kontinenti su deo Zemljine kore sastavljeni od kontinentalne kore, koja se fundamentalno razlikuje od kore koja čini dno okeana. Kontinentalna kora je sastavljena od granita i lakša je (ima manju gustinu) od okeanske kore, koja je sastavljena od bazalta. Kao rezultat ove razlike, kontinentalna kora "pluta" po Zemljinom omotaču, a inače je mnogo deblja od okeanske kore, tipično nekoliko desetina kilometara. Okeanska kora se stalno reciklira zbog tektonike ploča, tako da nigde nije starija od ~200 miliona godina, dok na kontinentima postoje stabilni delovi praktično lišeni bilo kakve tektonske aktivnosti, stari milijardama godina. To su tzv. kratoni ("štitovi"), koji predstavljaju jezgra koja su poslužila za njihovo formiranje. Tektonske ploče obuhvataju delove i okeanske i kontinentalne kore, a granicu između ploča čini geološki najaktivnije područje na Zemlji-srednjeokeanski greben, najduži planinski lanac na Zemlji, mesto gde materijal iz omotača izbija na površinu i stvara novu okeansku koru. Na ivicama ploča, okeanska kora tone nazad u omotač (subdukcija) i tako, krajnje pojednostavljeno, funkcioniše mehanizam tektonike ploča. Jedna od posledica je, naravno, "pomeranje kontinenata". Očigledno, zbog velike količine vode u razdobljima između ledenih doba, deo vode okeana "preliva", tako da su delovi kontinentalne kore potopljeni. Za vreme ledenih doba, kada je voda zarobljena u vidu ledenih naslaga, ovi delovi ponovo mogu da postanu kopno (primer: Beringija, kopneni most između Azije i Sev. Amerike)".

 

 

*

 

 

Milankovićevu "solarnu  krivu" prvi  su prihvatili 1924., meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen, geofizičar i klimatolog Alfred Vegener (1880-1930) uvrstili su tu njegovu krivu osunčavanja u svoja dela i afirmisali  je na naučnim kongresima i ponudili mu dalju saradnju... Vegener je inače prvobitno bio doktorirao u astronomskoj nauci. Međutim ostaće zapamćen po ideje "Pangeje". Vegenerova ideja  "Pangea" izazvala  je žestoke rasprave unutar geološke zajednice, jer je njegovo plutanje kontinenata kroz okeansku  koru bilo fizički nemoguće. Međutim, bilo je očito da se dokazi koje je iznio ne mogu ignorirati. 1962. američki geolog Harry Hess izneo je hipotezu o širenju morskog  dna. Ujedinjavanjem njegove i Vegenerove ideje nastaje teorija koja je bila prava revolucija u geologiji – "teorija tektonike ploča". Danas znamo da se kontinenti skupa s oceanima kreću kao dijelovi litosfernih ploča.

 

 

*

 

 

Pomicanje kontinenata je ideja da se kontinenti slobodno pomiču po površini Zemlje menjajući međusobne pozicije. Vodimo računa da ne mešamo  pojmove:  tektonike ploča i pomicanja kontinenata  -  iz razloga što hipoteza pomicanja kontinenata pretpostavlja da su kontinenti mobilni, a okeanska kora pasivna, dok se kod tektonike ploča pomiču i kontinenti i okeani, tj. litosferne ploče na kojima se nalaze.

 

 

*

 

Harry Hammond Hess

(Njujork, 1906 - Vuds Houl, 1969)

Hari Hes američki geolog, profesor geologije na Univerzitetu Prinston.

 

Godine 1960, Hes je dao svoj najvažniji doprinos, koji se smatra delom velikog napretka geološke nauke 20. veka. U široko rasprostranjenom izveštaju Kancelariji za pomorska istraživanja, on je izneo teoriju, sada opšteprihvaćenu, da se Zemljina kora pomerila bočno od dugih, vulkanski aktivnih okeanskih grebena. On je razumeo svoje profile okeanskog dna preko severnog Tihog okeana tek nakon što su Mari Tarp i Brus Hizen (1953, Lamont grupa) otkrili Veliki globalni rascep, koji se proteže duž Srednjeatlantskog grebena. Širenje morskog dna, kako je proces kasnije nazvan, pomoglo je da se raniji (ali u to vreme generalno odbačen) koncept pomeranja kontinenata Alfreda Vegenera utvrdi kao naučno respektabilan. Ovo je pokrenulo revoluciju u naukama o Zemlji. Hesov izveštaj je zvanično objavljen u njegovoj Istoriji okeanskih basena (1962), koji je jedno vreme bio jedini najreferentniji rad u geofizici čvrste Zemlje. Hes je takođe bio uključen u mnoge druge naučne poduhvate, uključujući projekat Mohol (1957–1966), istraživanje o izvodljivosti i tehnikama dubokog morskog bušenja.

 

Zoran Stokić

4.08.2024.