Istoričar: Srušena zgrada Narodne biblioteke zaslužuje da postane spomenik, a ne zapuštena rupa

Autor:

author

N1 Beograd

|

06. apr. 2026. 17:51

|

VESTI

Istoričar Instituta za savremenu istoriju Bojan Dimitrijević ocenio je da mesto porušene Narodne biblioteke u Beogradu zaslužuje da bude uređeno kao memorijalni prostor posvećen žrtvama nacističkog bombardovanja 1941. godine, umesto da ostane zapušteno, ističući da je reč o jednom od najupečatljivijih simbola aprilskog rata i razaranja prestonice.

Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/istoricar-srusena-zgrada-narodne-biblioteke-zasluzuje-da-postane-spomenik-a-ne-zapustena-rupa/

 

 

 

***

Komentar

***

 

Mi smo društvo koje ne želi da uči na greškama, umesto učenja na greškama obmanjuju nas stereotipovima i teorijama zavere. Istorijaka činjenica je  da " bombardovanje NBS nije bilo planirano" kao i to "da NBS nije pogođena 6 aprila". Pošto je zgrada NBS blizu mosta (a most će sigurno biti meta odmazde), na vreme je naređena evakuacija knjiga iz NBS, međutim – "za knjige spremne za evakuaciju Patrijaršija nije dala prostor a vojska kamione za transport, pa su knjige izgorele...". 

Uzgred, ne može da škodi, istorijska činjenica, između Čerčila i Hitelera, na primer, bio je sklopljen sporazum da ne bombarduju univerzitetske gradove Oksford i Kembridž, odnosno Hajdelberg i Getingen.

 

 

*

 

Slično :

 

 

 

Savezničko bombardovanje Srbije

 

Ovo je reagovanje na emisiju “Direktno” (Studio B, 26.05.09, sa gospodom Bokunom, Božovićem i Đurićem kao gostima).

Stereotip o “zverskom” savezničkom bombardovanju Srbije 1944. (Beograd, Leskovac itd.) idealan je za “ribarenje ljudskim dušama” i to bi naš uvaženi psihijatar morao znati. Odavno dostupne empirijske činjenice daju sasvim drugačiju sliku o tom događaju. Naime, od početka 1944. stvarani su bili uslovi za prekretnicu u sistematskom i planskom uništavanju značajnih nemačkih – a ne srpskih – uporišta po celoj dubini Balkana (sve do Ploeštija u Rumuniji). Baš zato što kod nas i dalje živi stereotip da su saveznici bombardovali Srbiju namerno, tj. da je postojala zavera protiv nas – iako se iz ratnih arhiva jasno ocrtavaju elementi ratne logike toga vremena –, spomenimo samo bombardovanja na teritoriji omražene nam NDH. Krajnje je neprijatna (i nedopustiva!) činjenica da u Srbiji ni u 21. veku čak ni gospoda poput Bokuna, Božovića i Đurića nisu upoznati sa činjenicama da je, na primer, Slavonski Brod bombardovan 15 puta, Split 10 puta, Zagreb 8 puta, Zadar 7 puta, Šibenik 6 puta, Bihać i Metković 5 puta, Dubrovnik, Sarajevo, Banja Luka, Osijek, Zenica po 3 puta itd. Kome odgovara prikrivanje činjenice da su u Beogradu tri fabrike aviona – “Rogožarski”, “Teleoptik” i fabrika u Rakovici – remontovale 600 motora za nemačke “meseršmitove” i tsl?. Ko i zašto, sa kojim ciljevima, sprečava da ove činjenice zna svaki naš sugrađanin?

Osim toga, Dr Bokun je bacio u etar i ideju o “zavereničkoj teoriji sveta” od strane “krizne grupe”, koja je tako postala glavni krivac naše nesreće! Da podsetim, dolazak Miloševića na vlast obeležen je uništenjem naše mukotrpno stvarane naučno-kritičke tradicije. Posle toga, stvorena je mogućnost da centralno mesto u njegovoj ideologiji zauzme nekritička “teorija društva kao posledice zavere”. Ta predrasuda da, kad god se u svetu dogodi neko zlo, mora da postoji neki krivac koji je to zlo izazvao namerno – veoma je stara. Još je Homer razvijao metaforu o društvenim događajima kao posledici zavere: sve što se dešavalo na trojanskom bojištu po njemu je bilo odraz raznih zavera među olimpskim bogovima. U hrišćanskoj misli za svako zlo je odgovoran “đavo”, a u marksizmu “pohlepni kapitalisti”. Bitna komponenta teorije zavere je da one koji u nju veruju oslobađa svake odgovornosti za ono što rade. Druga komponenta je da verovanje u teoriju zavere zapravo ohrabruje stvarnu zaveru! Lenjin, Hitler i Milošević su verovali u zavere, pa su, dolaskom na vlast, sami postali zaverenici. Na svu sreću, njihove se zavereničke ideje nisu realizovale.

Da bi naša zemlja imala bilo kavu budućnost, primarno je obnavljanje naše posustale naučne tradicije, tj. kritičkog mišljenja. Karl Poper upozorava: “naučnu tradiciju je veoma teško stvarati. Pre dve hiljade godina naučna je tradicija bila uništena u Grčkoj, i proteklo je mnogo vekova pre nego je ponovo pustila korenje na zapadu.” Da li će – i kada – ponovo pustiti korenje u Srbiji?

 

Zoran Stokić, Peščanik, 01.06.2009.

***

@Julian Frankowski commented on "(Untitled)":"Poštovani profesore, za ovaj navodni dogovor između Churchilla i Hitlera utvrđeno je da se nikad nije dogodio, lažan je ustvari...."

 

 Hvala Julian Frankowski

 Da li je taj dogovor postojao ili ne, pitanje je sada. Dok istražujem - evo nekoliko, standardnih činjenica, o Getingenu i Hajdelbergu (1933-1945), u Srbiji uglavnom nepoznate.

 

 

 

Getingen (1933-1945)

 

"Tokom 1930-ih, Getingen je bio dom najboljeg fakulteta matematike i fizike na svetu, koji je vodilo osam ljudi, skoro svi Jevreji, koji su postali poznati kao Getingenska osmorka. Među njihovim članovima bili su Leo Silard, Edvard Teler i drugi. Međutim, ovaj fakultet nije bio tolerisan od strane Rajha i Univerzitet u Getingenu je zbog toga mnogo patio. Getingenska osmorka je proterana, a ovi ljudi su bili primorani da emigriraju na Zapad 1938. Silard i Teler su kasnije postali ključni članovi tima 'Projekta Menhetn'. Ironično, nacističko insistiranje na „nemačkoj fizici“ sprečilo je nemačke naučnike da primene Ajnštajnove revolucionarne uvide u fiziku, politika koja je gušila dalji razvoj fizike u Nemačkoj. Nakon završetka Drugog svetskog rata, čuveni univerzitet je morao biti reorganizovan gotovo od nule, posebno na odeljenjima za fiziku, matematiku i hemiju, proces koji se nastavio i u 21. veku.

 

Od početka nacionalsocijalističke ere postojala je značajna podrška među stanovništvom Getingena za Hitlera i nacizam. Već 1933., Teatarplac (Pozorišni trg) je preimenovan u Adolf-Hitlerplac, a do kraja Drugog svetskog rata 70 ulica je preimenovano u vezi sa nacističkim režimom ili vojnim temama. Apsorpciju nacističke kulture u svakodnevni život građana Getingena dokumentovao je istoričar Dejvid Imhuf. Sinagoga u Getingenu je uništena tokom Kristalne noći 9. novembra 1938. Mnogi Jevreji su ubijeni u nacističkim logorima za istrebljenje. Takođe, postojao je koncentracioni logor za adolescente u Moringenu, koji nije oslobođen do 1945.

 

Tokom široko rasprostranjenih britanskih, kanadskih i američkih vazdušnih napada na nacističku Nemačku, Getingen je pretrpeo relativno malu štetu. Grad i njegova strateška ranžirna stanica bombardovani su ukupno 8 puta tokom bombardovanja Getingena, ali je samo oko 2,1% grada uništeno kada se rat završio. Počev od jula 1944., vazdušni napadi su ponekad bili jači, ali su uglavnom pogađali područje glavne železničke stanice, poslednji put 7. aprila 1945. Istorijski stari grad Getingena ostao je praktično neoštećen. Junkernšenke, istorijska kuća sa drvenim okvirom, uništena je tokom vazdušnog napada 1945., a spoljašnjost nije pravilno obnovljena do 1980-ih. Dve crkve (Paulinerkirhe i Johaniskirhe) u starom gradu, kao i nekoliko zgrada univerziteta, teško su oštećene. Institut za anatomiju i 57 stambenih zgrada, posebno u ulici Untere Maš u centru grada, potpuno su uništeni. Ukupno je samo oko 107 smrtnih slučajeva uzrokovano vazdušnim napadima, što je relativno mali broj. Međutim, susedni gradovi Hanover i Braunsvik su doživeli mnogo veća razaranja od bombardovanja. Kasel je uništen nekoliko puta.

 

Pošto je grad imao mnogo bolnica, te bolnice su morale da zbrinu čak četiri hiljade ranjenih vojnika i pilota Vermahta tokom Drugog svetskog rata. Getingen je takođe imao sreće jer su pre nego što su trupe američke vojske stigle u Getingen 8. aprila 1945., sve borbene jedinice Vermahta napustile ovo područje, stoga Getingen nije doživeo teške kopnene borbe, artiljerijsko bombardovanje ili druge veće borbe".

 

 

 

*

 

 Hajdelberg  1933–1945

 

"Tokom nacističkog perioda (1933–1945), Hajdelberg je bio uporište NSDAP-a/Nacističke partije (Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije), najjače stranke na izborima pre 1933. (NSDAP je osvojio 30% na komunalnim izborima 1930.). NSDAP je dobio 45,9% glasova na nemačkim saveznim izborima u martu 1933. (nacionalni prosek je bio 43,9%). Godine 1934., i 1935. Rajhsarbajtsdinst (Državna radna služba) i studenti Univerziteta u Hajdelbergu izgradili su ogromni amfiteatar Tingštete na Hajligenbergu severno od grada, za događaje Nacističke partije i SS-a. Nekoliko meseci kasnije, otvaranje ogromnog memorijalnog groblja Erenfridhof završilo je drugi i poslednji projekat NSDAP-a u Hajdelbergu. Ovo groblje se nalazi na južnoj strani starog dela grada, malo južnije od vrha brda Kenigštul, i okrenuto je ka zapadu prema Francuskoj. Tokom Drugog svetskog rata i posle njega, vojnici Vermahta su bili sahranjeni tamo.

 

Tokom Kristalne noći 9. novembra 1938., nacisti su spalili sinagoge na dve lokacije u gradu. Sledećeg dana, započeli su sistematsku deportaciju Jevreja, poslavši 150 u koncentracioni logor Dahau. 22. oktobra 1940., tokom „događaja Vagner Birkel“, nacisti su deportovali 6000 lokalnih Jevreja, uključujući 281 iz Hajdelberga, u koncentracioni logor Kamp Gurs u Francuskoj. U roku od nekoliko meseci, čak 1000 njih (201 iz Hajdelberga) je umrlo od gladi i bolesti. Među deportovanima iz Hajdelberga, pesnik Alfred Mombert (1872–1942) napustio je koncentracioni logor u aprilu 1941. zahvaljujući švajcarskom pesniku Hansu Rajnhartu, ali je ubrzo nakon toga preminuo zbog bolesti koju je dobio dok je bio zarobljen. Od 1942., deportirani koji su preživeli interniranje u Gursu deportovani su u Istočnu Evropu, gde je većina njih ubijena.

 

Američka 44. pešadijska divizija učestvovala je u borbama u Zapadnoj Evropi tokom 1944. i početkom 1945., a komandant artiljerije divizije, brigadni general Vilijam A. Bajderlinden, postao je tema međunarodnih vesti u martu 1945., kada je pomogao u spasavanju Hajdelberga od bombardovanja tako što je ubedio nacističke trupe da se povuku. Kada je njegovoj komandi naređeno da granatira grad, Bajderlinden je preuzeo inicijativu da kontaktira gradonačelnika i pokuša da ubedi nacističke vojnike da napuste svoje položaje. Iako je gradonačelnicima bilo zabranjeno da vode takve razgovore, gradonačelnik Hajdelberga je ignorisao upozorenja lokalnog nacističkog vođe i razgovarao o tome sa Bajderlindenom. Pregovori su se fokusirali na važnost očuvanja Univerziteta u Hajdelbergu i drugih istorijskih i kulturno značajnih mesta. Bajderlinden i gradonačelnik su se složili oko uslova, a nacisti su poštedeli grad - evakuacijom.

 

29. marta 1945., nemačke trupe su napustile grad nakon što su uništile tri luka starog mosta, dragocenog rečnog prelaza Hajdelberga. Takođe su uništili moderniji most nizvodno. Američka vojska (63. pešadijski puk, 7. armija) ušla je u grad 30. marta 1945. Civilno stanovništvo se predalo bez otpora.

 

Hajdelberg je, za razliku od većine nemačkih gradova i mesta, bio pošteđen savezničkih bombardovanja tokom rata. Uvreženo je verovanje da je Hajdelberg izbegao bombardovanje jer je američka vojska želela da koristi grad kao garnizon posle rata, ali, pošto Hajdelberg nije bio ni industrijski centar niti transportno čvorište, nije predstavljao taktičku ili stratešku metu. Drugi značajni univerzitetski gradovi, poput Tibingena i Getingena, takođe su bili pošteđeni bombardovanja. Saveznički vazdušni napadi su se uglavnom fokusirali na obližnje industrijske gradove Manhajm i Ludvigshafen.

 

Američka vojska je možda izabrala Hajdelberg kao bazu garnizona zbog njegove odlične infrastrukture, uključujući autoput Hajdelberg-Manhajm, koji se povezivao sa autoputem Manhajm-Darmštat-Frankfurt, i baze američke vojske u Manhajmu i Frankfurtu. Netaknuta železnička infrastruktura bila je važnija krajem 1940-ih i početkom 1950-ih kada se većina teških tereta još uvek prevozila vozom, a ne kamionima. Hajdelberg je imao netaknutu kasarnu Vermahta, „Grossdeutschland Kaserne“, koju je američka vojska ubrzo okupirala, preimenovavši je u kasarnu Kembel".

 

*

Zoran Stokić

6.04.2026.